(edo)
neće
naša bolesna majka
ni u čijoj
nego u svojoj
kući da spava
“nisam ja više
za tuđih kuća i stanova”
hoće u bolnicu
da nikom ne bi
na teretu bila
kad joj kuća dodije
hoće iz bolnice
kad se kuće zaželi
a bolnica dodije
ne doziva smrt
i ne žudi za njom
nego se bori
i sve do jednoga
izmiruje račune
o svemu
uredno
složila papire
i prelijepe
kupila ćefine
da ne bi sinovima
ekremu, avdi ili edi
il ne daj Bože
našoj sestri dini
kad ode sa svijeta
za sobom
kakav trošak ostavila
uto
iz čista mira
upo bijela dana
pred klupskom kafanom
sarajevskih planinara
pade
i ode
edo
naš brat
a njezin
najmlađi sin
nisam smio
u njegovo mrtvo lice
ni za živu glavu
živ pogledati
spustismo ga pod zemlju
u blatnjavom groblju iznad grada
a nismo dirali
majčine ćefine.
(dario)
suviše mlad
da mi bude brat
a pregolem izrastao
da mi bude sin
pa nam isto bivalo
reknem li mu “sine”
il mu reknem “brate”
trideset je godina
na nogama umirao
s noga padao
i na noge se uspravljao
sam samcijat
samom svojom snagom
on
sin sarajeva
dario džamonja
toliko se puta
iz nje iščupavo
da se gradom šaputalo
“njega neće smrt”
a kad umrije edo
dario plati
da u novini iziđe
ovakva
čitulja o rastanku
“dragi edo
vidimo se uskoro
tvoj daco”
(dario, opet)
koji dan poslije
ne znam gdje sam
ne znam ko sam
ne znam šta sam
i ne znam šta govorim
dok darija
ispod mojih noga
pod zemlju spuštaju
ljudi bolji od mene
govorim i govorim
a sve se držim
za memnunovu ruku
rukometaš
idžaković memnun
zvani ćuna
iznad grobnog mjesta
pokazuje kartonsku
kutiju od cipela
punu njegovih
i dacinih
uspomena
dolje
više od pola
dobrog sarajeva
stalo
pa plače
narasla
strašno narasla
u brdo se pretvorila
ona crna rupa
a niko ne mrda
niko
kući da krene
i niko ni u kog
nego svako preda se
kao kakav težak krivac
gleda i šuti
nema te sile
da ovaj narod
od dacinog groba
pomakne
i otjera.
